Uroš Pajić

Тања Арсић: Тишина је јача од буке

Борба за владавину права у Србији

Тања Арсић је адвокат у Новом Саду, саветница је Председника УИА, чланица Управног одбора УИА, потпредседница Женског комитета УИА. Текст је објављен у часопису Берлинер који издаје Адвокатска комора Берлина.

 

 

Тишина као пракса

Тишина у овом контексту није само стилска фигура. Она је пракса. Шеснаест минута тишине — за шеснаест изгубљених живота 1. новембра 2024. године у Новом Саду, када се бетонска надстрешница на железничкој станици срушила и усмртила оне који су се под њом затекли. Та тишина, понављана месецима, постала је језик друштва које се бори да схвати како је нешто што је правно и технички требало да буде немогуће ипак могло да се догоди, уз сумње у корупцију које прате процес реконструкције.

Контекст трагедије

За међународну правничку јавност, ова трагедија захтева контекстуализацију. Реконструкција објекта јавне инфраструктуре спроведена је под условима који изазивају озбиљну забринутост у погледу транспарентности, поступака јавних набавки, делотворног надзора, као и јасноће документације и финансијских токова.

Јаз између онога што закон захтева и онога што се догодило представља полазну тачку за сваку смислену расправу о владавини права.

Током реконструкције Железничке станице у Новом Саду био је на снази lex specialis — Закон о посебним поступцима за реализацију пројекта изградње и реконструкције линијских инфраструктурних објеката од посебног значаја за Републику Србију, донет 2020. године — који је омогућавао држави да закључује уговоре са приватним субјектима, у оквиру јавно-приватних партнерстава, или са страним државама, ван стандардних поступака јавних набавки и захтева транспарентности, укључујући и без потпуног јавног објављивања уговорних аранжмана. Овај оквир је извршној власти фактички оставио широко дискреционо право да одређује уговорне партнере и ангажује пружаоце услуга без смисленог јавног надзора, отварајући озбиљна питања у вези са одговорношћу, владавином права и једнаким приступом јавним ресурсима.

У таквим околностима, концентрација моћи одлучивања унутар извршне власти, уз одсутство делотворних заштитних механизама, носи ризик да законито дискреционо право прерасте у злоупотребу дискреције, чиме се подривају темељна начела владавине права. Иако је закон стављен ван снаге 2023. године под притиском Европске уније, одређени механизми — посебно они који се односе на одређивање пројеката од посебног значаја — накнадно су уграђени у Закон о планирању и изградњи, што значи да неке од ових кључних карактеристика и даље постоје у важећем правном оквиру, иако у другачијем законском контексту.

Владавина права

Владавина права није пуко постојање правних норми, већ њихова доследна примена, надзор и одговорност. Тамо где нема транспарентности, надзора и правне сигурности, право престаје да функционише као систем и постаје форма без суштине. Последнице нису апстрактне — оне су опипљиве и, у овом случају, трагичне.

Студентски отпор

Ипак, из те тишине није произашла пасивност, већ отпор. Када институције закажу, грађани преузимају улогу коју је закон требало да испуни, а у овом случају отпор је испрва покренут од стране студената. Не желећи да живе у држави у којој не постоји владавина права, студенти су одбили да похађају наставу и блокирали приступ готово свим факултетима широм Србије од новембра 2024. до новембра 2025. године.

„Студенти не желе да живе у држави у којој не постоји владавина права.”

Ова појава представља дуготрајну и непрекидну борбу за владавину права у јавној сфери.

Одбрана универзитетске аутономије

Као одговор на студентске протесте, који су сви били мирни, власт је реаговала агресивно. Полиција је ушла у ректорат у Новом Саду, а потом су уследиле интервенције на факултетима универзитета, укључујући и Филозофски факултет, упркос мирном карактеру протеста. Врхунац овог обрасца огледа се у уласку полиције у ректорат Универзитета у Београду и претресу његових просторија. За правничку заједницу, ово је тест граница између државне моћи и институционалне слободе.

Уставни оквир оставља мало простора за двосмисленост. Правни поредак Србије заснива се на подели власти и гарантује аутономију универзитета као темељно начело. Радње које подривају ову аутономију истовремено представљају кршење домаћег права и одступање од међународних правних стандарда, укључујући праксу Европског суда за људска права, у погледу институционалне аутономије, сразмерности и граница државног мешања.

Реформа правосуђа и изазови тужилаштва

У децембру 2025. године, на предлог само једног посланика, усвојен је сет правосудних закона који обухвата измене више прописа и значајно утиче на структуру и функционисање правосуђа, посебно тужилаштва. Овакав законодавни приступ отвара озбиљна питања у вези са институционалном равнотежом и независношћу тужилаштва, нарочито у светлу стандарда и мишљења које су развила међународна тела.

Рад Тужилаштва за организовани криминал — пресудан за праћење финансијских токова повезаних са овим случајем — додатно је отежан овим изменама. Додатну забринутост изазива наводно случајан пожар који је избио управо у просторијама у којима је чувана документација релевантна за финансијске истраге.

Кршења људских права

Током протеклих осамнаест месеци, у периоду који обухвата ове мирне протесте, оспорено је готово свако људско право зајамчено Уставом Републике Србије и Европском конвенцијом о људским правима. Студенти су трпели батинање, произвољна хапшења, нападе пендрецима, повреде главе, ограничавање слободе окупљања, застрашивање, прекомерну употребу силе, налетање полицијским возилима на мирне скупове, као и узнемиравање новинара и посматрача. У уставноправном смислу, ови инциденти погодили су слободу и безбедност личности, слободу кретања, слободу окупљања, слободу изражавања и право на образовање. Списак кршења је толико обиман да пркоси потпуном набрајању. Ипак, упркос нападима на њихов физички интегритет и достојанство, студенти су остали одлучни.

„Њихова храброст је пример посвећености основним правима која заслужује не само признање Европе, већ и пажњу и поштовање читаве међународне заједнице.”

Више од годину дана касније, студенти нису одустали. Спремни да жртвују године намењене образовању, личном развоју и интелектуалном сазревању, они истрајавају у борби за оно што би требало да представља основни стандард сваког демократског друштва.

Међународне обавезе

Србија је, као земља кандидат за чланство у Европској унији, обавезна да усклади свој правни систем са стандардима владавине права, посебно у области правосуђа и основних права, како је то изражено у захтевима за приступање и мерилима из Поглавља 23. Стога је потребна јасна и принципијелна подршка — не само од европских институција, већ и од међународних и националних адвокатских комора и правничких заједница. Без такве подршке и без усмеравања међународне пажње на ова дешавања, ова борба би могла да потраје знатно дуже.

Студенти не траже ништа изванредно. Они траже право да живе у држави у којој постоји владавина права. А када најобразованији део друштва мора да жртвује своје најлепше године да би то право учинио видљивим — тишина више није сећање. Она постаје позив на одговорност.