Дневник Владимира Бељанског: Ухапшена је особа за коју се сумња да је запалила аутомобил јавног тужиоца у Ваљеву, Вукашина Вујичића
Владимир Бељански је адвокат, бивши Председник Адвокатске коморе Војводине и садашњи председник Савета Адвокатске коморе Војводине, са дугогодишњим искуством у области кривичног права и заштите људских права. Заступао је у бројним поступцима за тешка кривична дела, као и физичка лица, привредна друштва и јавна предузећа. Текст је објављен на порталу danas.rs 30.08.2026. године
- Село гори, а баба се чешља
- Страх постоји од разоткривања митова
- На бициклу сам део света и посматрач града
- Од каквог смо материјала, видећемо после избора
- Човек храни систем сопственим понашањем
- Прво су нападани и тучени новинари
- Надам се да нећемо још долго чекати
Петак, 21.08.2026.
Остао сам код куће, данас могу све и одавде да радим. Најавили су 40 степени. У Делиблатској пешчари, природном резервату, и даље гори. Евакуисани су људи из једног места, угрожено је неколико села. Изгорело је више од 3.500 хектара шуме. На друштвеним мрежама гледам снимке локалног становништва које покушава да спасе имовину и животиње, да лопатама угаси ватру и да тракторима направи границе од земље, са надом да пламен неће моћи да их пређе. Небо је тамо жуто-сиво, а киша није у прогнози.
То се не може видети у медијима блиским режиму. Тамо има дима, али од печења. Председник обилази села по Србији, подижу се шатори, пије се и игра се коло. Тамо је небо плаво. На тим истим телевизијама смо чули више пута да је у Банату ситуација под контролом.
Сазнајем да није активиран Механизам цивилне заштите ЕУ, наша држава није тражила помоћ. Добро је што Иљушин гаси пожар из ваздуха, али сам уверен да се поново ради о немару, потцењивању опасности и нестручности у оваквим ситуацијама.
Село гори, а баба се чешља. Али баба неће опет бити девојка, ма колико се шминкала и нудила по селима за удају.
Вечерас су ипак затражили помоћ од ЕУ.
Субота, 22.08.2026.
Центар за правосудна истраживања (ЦЕПРИС) се повукао из јавних слушања о Предлогу закона о Правосудној академији због претњи и непримереног понашања Угљеше Мрдића према судији Вишег суда у Пожаревцу и чланици УО ЦЕПРИС-а Гордани Видојковић.
Поново је у току покушај успостављања политичке контроле над правосуђем. Иако ће судије формално бирати Високи савет судства, он ће суштински моћи да бира само међу кандидатима које је претходно селектовала Правосудна академија, чиме политичка подобност може постати скривени предуслов да неко уопште дође у прилику да конкурише за судију.
Исти концепт Академије као једине улазне тачке постојао је и у нацртима уставних амандмана из 2018. године, али није унет у коначне уставне промене. Посебно забрињава то што је садашњи министар правде био директор Правосудне академије од њеног оснивања 2010. године све до избора за министра 2025. године.
Аутократска власт не плаши се знања као таквог, него знања које одбија да јој служи. Страх постоји од разоткривања митова којима власт оправдава своје поступке. Независне судије и самостални тужиоци би своју улогу имали у томе да ограничавају тежњу режима да политичку моћ претвара у личне привилегије.
Корупција настаје, између осталог и када се рационална и општа правила потисну личном лојалношћу. Најчешће је потискивање тих правила кривично дело. Зато и ова власт настоји да правосуђе не буде независна институција, већ део њеног апарата доминације.
Недеља, 23.08.2026.
Возим бицикл кроз град. Од детињства ми је то омиљено превозно средство. Кретање бициклом је таман толико брже од ходања да повећа динамику живота, а спорије од аутомобила, у коме смо, у превеликој брзини, изоловани иза стакла и метала. На бициклу сам део света и посматрач града. Положај седења је мало виши од главе пешака, што даје одличну перспективу, а и даље сам ту, осећајући температуру и мирисе, слушајући звукове.
Нови Сад је идеалан град за вожњу јер је раван, са доста бициклистичких стаза. И на посао идем бициклом када год могу. Мислим да је вожња бицикла ствар високог животног стандарда, који подразумева да имаш време, здравље и да ниси од шећера.
Једном сам срео клијента који ми је казао да, када види адвоката на бициклу, мисли да је адвокат или пропао или полудео. Ја само уживам.
Понедељак, 24.08.2026.
Поново сам прочитао шта су студенти понудили као „друштвени договор“. Студентски покрет је до сада правилно препознао кључне проблеме Србије и изнео јасне предлоге за њихово решавање. То је важан предуслов успешних промена, али није довољан. Пресудан је кредибилитет људи који треба да их спроведу.
Студенти су стекли велико поверење јер их грађани препознају као младе, образоване и поштене људе који нису део постојећег политичког система. Од њих се очекује да изаберу стручне и поуздане појединце који ће после избора, у јасно ограниченом прелазном периоду, оспособити институције да раде без политичких притисака.
Њихов задатак мора бити прецизно одређен: уређивање бирачких спискова, стварање услова за слободне изборе, ослобађање медија, спречавање корупције и процесуирање оних који су је омогућавали, штитили и од ње имали корист.
Кредибилитет је важнији од обећања. У Србији нико није дошао на власт најављујући лош живот и злоупотребе. Ако смо дефинисали вредности за које ћемо се залагати и ако имамо кредибилитет, резултат је веома близу.
Онда још остаје да те вредности бирачи схвате као ултимативно добре, чија је алтернатива лаж и превара. И на крају, неопходно је да грађани – бирачи – буду чврсти, да се не савијају лако под претњама, под обећаном ситном користи, да верују да заслужују бољи живот, да су слобода, истина и правда на дохват руке.
А од каквог смо материјала, видећемо после избора.
Уторак, 25.08.2026.
Под руку ми долази мала збирка есеја Д. Х. Лоренса под називом „Тајне Феникса“. Читам есеј „Људски односи и несвесно“ у преводу Давида Албахарија.
Лоренс је то писао пре више од 100 година. Идеје, политички циљеви и норме постоје да би служили човеку, али када разум присвоји власт над целокупном личношћу, тада човек почиње да служи њима. Равнотежа постоји само ако су у балансу инстинкти и свест.
Ако воља из тог баланса пређе на страну свести, тада човек више не жели оно што произлази из његове личности, него почиње да жели оно што му је одређени систем рекао да мора желети. Ово је могуће без обзира на осећај слободе и личних одлука.
Термини које Лоренс користи су „аутоматизована психа“ и „машински план“. Тако смо сопствену виталну стварност свели на механичко-материјалну стварност. Воља је моћ коју јединствено биће поседује за ослобађање од аутоматизације.
Читајући то у савременом контексту, Лоренс говори о ономе што сада глобално живимо. Ниједан човек не може да живи изоловано, сви смо укључени у мрежу и сви остављамо дигитални траг. На основу тог трага гради се систем који нам се одмах враћа, персонализован тако да нас наведе на погрешну претпоставку да слободно бирамо стазу којом ћемо ићи.
Али нисмо урадили ништа друго него открили своје слабе тачке и дозволили да нас „машински план“ доведе у подручје „аутоматизоване психе“, која ће поступати по диктату, мислећи да је слободна.
Човек храни систем сопственим понашањем, а систем му заузврат обликује будуће понашање. Ако је то могуће са друштвеним мрежама и производима, сигурно је могуће и са другим идејама и одлукама.
Среда, 26.08.2026.
Студенти су ме позвали да говорим на трибини поводом годишњице уласка полиције на Филозофски факултет у Новом Саду.
Тада је полиција дошла зато што их је позвао декан, који није осећао да је безбедан на факултету, и остали су 13 дана, под опремом за разбијање демонстрација. Нису пуштали студенте и већину професора да улазе на факултет.
Август је био преломна тачка када су почели насилни обрачуни власти са студентима и демонстрантима. Прво су нападани и тучени новинари. Затим је у Бачком Петровцу, приликом Словачких народних свечаности и изложбе фотографија, дошло до напада локалних функционера СНС-а на грађане. Затим Врбас, па Бачка Паланка, бацање камења и бакљи на демонстранте.
Триснаестог августа прошле године улазио сам у град преко Моста слободе. У десној траци било је у реду педесетак аутомобила са прелепљеним таблицама. У аутомобилима су седели људи са маскама и капуљачама. Сви су скретали лево, према Лиману 1. То вече су нападнути демонстранти у Стражиловској улици.
У Београду су хапшени и тучени студенти. Студенткиња Николина Синђелић описала је злостављање од стране команданта ЈЗО Марка Кричка.
Онда 15. август у Ваљеву. Ужасно пребијање грађана и студената. И тако редом, све до осећања небезбедности декана на Филозофском факултету.
Сада је годишњица тог државног насиља на улицама. Треба запамтити тај август.
Четвртак, 27.08.2026.
Ухапшена је особа за коју се сумња да је запалила аутомобил јавног тужиоца у Ваљеву, Вукашина Вујичића. Онај који је запалио треба да одговара и да буде строго кажњен. С друге стране, он је небитан. Увек ће бити оних који ће за ситну корист урадити тако нешто.
Важно је открити подстрекаче – оне који су дали налог да се то уради. То не верујем да ће бити откривено.
Не знам да ли смо опет исцепкани и раздвојени на појединце на које је лако извршити притисак? Да ли смо опет у системе који се храни страхом и који опстаје захваљујући нашем осећају да је свако од нас сам у борби за боље сутра?
Не верујем. Мислим да је покренута енергија која само чека прави моменат да се поново искаже у пуној снази. Надам се да нећемо још дуго чекати.